Змија бела као снег

АМАЗОН. НЕИЗРЕЦИВО, НЕМОГУЋЕ. БЕЗДАН…

То је било нешто најлепше што сам икада чуо,
рачунајући и најфилигранскије медаљоне Моцарта,
звук окарина или пастирских тугованки на фрули у даљини.
Оклевао сам , јер пробудио сам се у туђем дому, туђој постељи.
Био је још увек мрак у пространој соби, и нисам знао да ли је седам
или осам сати, јер су завесе биле навучене до краја, непровидне. У
чврстом сну, склупчана као јеж,
лепотица је спавала топла после незаборавне ноћи…
Учинило ми се да сам чуо и црквена звона…
Да, звонило је на оближњој Вознесенској цркви,
али то није било оно из чега сам се пренуо:
звоњава је била близу: клокотала је низ
Принципову улицу као пљусак јутарњи.
А песма коју сам чуо одјекивала је у даљини,
као да је певају раздрагане
девојке у чамцу на језеру, у магли,
или хорови анђела…
Извукао сам се из њеног загрљаја тихо
и отишао у другу собу да пронађем оловку и папир.
Прешао сам у други део стана, у кухињу, на прстима –
да никог од уснулих укућана не пробудим.
Било је девет пре подне, недеља…
Док сам кувао кафу, мислио сам о песми која је била све даље.
Из свеске за рецепте истргао сам празан лист.
Мачак ми се мотао око ногу, накострешен од ноћи
коју је провео под ведрим небом.
Чуо сам кроз одшкринута врата шумове блиске јесени,
пролазак аутобуса, дечије гласове, јеку наковња,
и нисам могао да нађем оловку која би писала.
Било је на десетине оловака, и ниједна није могла да пише!
Сипао сам кафу, док су грактали гавранови
на јаблановима или орасима, не тако далеко…
То су били злослутни праскови у поређењу
са оним што сам чуо :
песма је долазила из непознатог контрапункта саме васионе,
васионе која је одјекнула најразговетније у сну
из кога сам се управо пробудио…
То је била песма коју сам желео да забележим.
Песма која се опире да буде забележена.
Песма над песмама!
Била ми је потребна нотна свеска,
добра оловка, која пише танко и јасно,
јер то што сам желео да забележим били су
тонови мелодије неухватљиве,
скоро неизрециве…
Са Вознесенске цркве одјекнула је звоњава око пола десет,
опет, и грактање гавранова, опет…
Пекмез од шљива имао је слаткаст укус чоколаде…
Попушио сам неколико цигарета тражећи оловку.
Прво сам нашао неку тупу зелену бојицу,
затим једну хемијску која је једва писала…
Свеска је била пуна рецепата за справљање зимнице
и слаткиша и једног сведочанства несумљиве љубави…

Добри људи су лоши.
Курве су најневинија бића.

Спремио сам се за излазак и кренуо низ Принципову улицу.
Олуја је преко ноћи сломила један стари кестен
и он је пао преко гвоздене ограде поломивши је.
Плодови су се расули по плочнику.
Прелом је био бео…
Као чврсто девојачко тело уснуле лепотице…

Пошао сам уз Каменичку
на Зелени Венац,
као да ћу тамо – на тезгама пијаце – чути
ехо песме коју сам чуо у сновима…
Тезге су биле пуне поврћа и воћа, цвећа и жутих пилића.
Чекао сам у реду за свеже месо, слушао разговор познаника, мени
непознатих… Купио сам гајбу црног грожђа од Цигана.
Сео у градски аутопбус 56 Е…
Ноћ је била бурна,
тмурна, као и преподне…
Она песма коју сам чуо мора да је долетела на облацима
са краја света – мислио сам возећи се аутобусом.
Зашто са краја света?
У сваком делићу васионе одјекује песма
слична оној коју сам у сну чуо,
и лепша, само што наше уши нису створене да је чују,
као што може , понекад, ум…
Моји синови су спавали, када сам стигао у стан.
Нисам их будио,
јер је недељно преподне.

Записивао сам у своју Нотну свеску .
Оно што сам записао
ипак није нотни запис.
То је нешто друго –
не део хармоније
васионе који се огласио на трен…

То није разлог да одустанем или да престанем да се надам.
Ако сам имао срећу
да једном чујем најузвишеније
и најлепше –
опет ћу чути, вероватно –
кад се најмање томе будем надао!
Зато треба бити стално приправан…

(Недеља, 6. септембар 1998, на Лабудовом брду, око 12 ч.)
 

 
ПУСТИЊА И ПРАШУМА

Облаци прашине из највеће пустиње на свету обилују хранљивим састојцима који потпомажу бујање растиња у највећој прашуми на свету.Главно извориште је пространо улегнуће у Чаду. Ваздушна пошта из Африке преноси преко Атлантика потребне минерале амазонским прашумама. Кад је сувље у Африци, у Амазон пристижу веће количине прашине толико опасне за афричко становништво а спасоносно за Амазон!Амазонско растиње упија угљен диоксид испуштен у атмосферу успоравајући напредовање отопљења леда на половима. Плодоносне прашуме дуж Амазона оскудевају у хранљивим материјама – обилне падавине спирају из земље фосфор, важан за раст, дисање, пренос и складиштење енергије у биљкама… итд. (Парафразирано према једном популарно писаном новинском чланку.) …

=== извор: из једног рукописа који су очерупали савремени издавачи

 

ЛеЗ 0003569

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s