ЗОНА ПРЕЛИВАЊА / Бела Тукадруз

ГАЛЕРИЈА СП : Врт Свете Петке. први дан лета 2014. (ко да заустави шуму)

ГАЛЕРИЈА СП : Врт Свете Петке. први дан лета 2014. (ко да заустави шуму)

1
Убио сам две бубашвабе,
а на стотину их је умакло истовремено.
Оне су измилеле из пукотина,
као моје помисли пред спавање.
Јавила се нова Зона преливања.
И Неред.
Неред је већи од човека.
И Отпад.
Они све надрастају.
Убио сам две бубашвабе,
утисак с путовања укрштао се
са кришкама пресне свакодневнице.
Пребацила је ногу преко ноге
женка риђег медведа. Печати на бутинама
и поруке неиспеглане кошуље нуде
повод за истраживање Пакла Града.
Ишчекујем. Мамим оне помисли
што су се повукле брже од бубашваба
у своје мрачне коморе.

 
2
Каменчић по каменчић – мозаик.
Пустиња се повлачи полако
– неописива пустиња,
потискује је раскошна оаза,
мутан извор који се бистри,
њакање камила, узвици бедуина.
Пустињу осваја Реч. И Мелодија.
Шавољи скуване кафе.
Брдо цигарета.
Сенке дрвећа заклонивши поглед у даљ,
распрострле су циметаст тепих, и по њему
ходају бешумно дани туробни, сложени
као цигле. Сквер са каубојским салуном.
Речи су као семење. Из њих клија
Вечност. Бујна вегетација која савлађује
шљунак, потискујући га на маргине.
(Као писци који одбијају да буду писци
горки полет књижевних натуршчика.)
Смарагдне воде блистају усред оаза.
Пустињу је стварао ђаво.
И Пролазност, изгледа. Права пустиња
пуна врелог песка. Хватање отровница
голим рукама. Змија је измицала
иза картонских кутија и ројти паучине
и јаре наступајућег лета.
Пустиња је почињала после загрљаја.
На крају пустиње је била – шума,
а у шуми, шумска вила, нацерена.

 
3

Чему овај прут?
Да шиба?
Да шиба моју леност?
Одлагање?
Пробудили су ме. Громови.
Пчела, сударајући се
са прозорским стаклом.
Имам прут, али нећу убити пчелу.

4
Све је друкчије него у кошници.
Мед је сложен у саће
до врха кошнице.
И памћење је сложено
на сличан начин.
Тамо где почињу багремове шуме,
памћење има свој кованлук.
Цедити памћење? Није ли то еуфемизам?
Песма у настајању шибана прутом
као ивањско цвеће олујним ветром,
враћа се, као клатно, облацима.
У амбисима двоструких огледала
сећање је сложено у памћењу.
У геометрији саћа.
Облаци су се спустили на брдо,
вране на багремаре.
Корачају кроз сећање
мртви – живи
лакоћом лахора.
Чему овај прут?
И мазохизам?
Ту је центрифуга
да одвоји мед од саћа…
 
5
МАГИЧНА ЖЕНА

Сласт савршенства
је у спајању најразличитијих ствари.
Постоји нешто што је слађе од меда,
истовремено горче од пелена.
Познавао сам једну лепотицу,
плава Изолда у пређашњем животу.
Имала је, као и свака мачка, девет душа
и била је истовремено анђео и полегуша,
горска перуника.
Волела је коње (читај: да јаше).
Била је умотана у кучине.
Скидала их је са себе
да се у њих заплету, као пилићи,
не само наивни, већ: врсни духови.

Ђаво пошаље, понекад,
неком усамљеном човеку, такву једну.

И дуго ми је времена требало да схватим
ко је и каква је.
Мајка јој је – шума, отац – бубашваба.
Ђаво ју је вајао досађујући се.

(Субота, 25. октобар 1996.
Око 23 ч. Након повратка из биоскопа)

 

ЛеЗ 0003570    

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s