Ознаке

a

»Мртви устају«. То је један од знакова који мора бити довољан Крститељу у његовој тамници. Доброј сестри, вредној Марти, вели Исус: »Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће; и ко живи и верује у мене неће умрети никада«. Васкрсавање је ново рађање у вери; бесмртност је трајна потврда те вере. Ове речи Јеванђелисте Јована су једна апстрактна, скоро теолошка парабола, која указује на једно строго индивидуално искуство.

Али Јеванђелистима су позната три васкрсавања, три историјска догађаја, које они као очевидци износе јасно и трезвено. Исус је васкрсао три мртваца: једног младића, једну девојчицу и једног пријатеља.

Када се приближавао Наиму — »лепом граду« који се уздизао на једном брегу на неколико миља од Назарета — срете он један спровод. Сахрањиван је син неке наимске удовице. Она пре кратког времена беше изгубила мужа; остао јој је само јединац син; сада је и њега испраћала у гроб. Исус је спази међу женама. Ишла је за ковчегом и плакала материнским плачем од кога се човеку крв леди у жилама. Имала је на свету само њих двојицу који су је волели: умро је један, умро је и други, један за другим; нестало их је обојице. Остала је сама, без иједне мушке главе у кући. Без мужа, без сина, без помоћи, без ослонца, без утехе (да јој је остао ма који од њих двојице, да му се може изјадати, да може плакати с њим заједно!). Нестало је љубави која ју је опомињала на младост, нестало је љубави која би јој била утеха у старости. Угасиле су се за навек обе ватрице које су је грејале. Муж може да буде утеха жени која је изгубила сина; син може да ублажава болове матере која је изгубила мужа. Да јој је остао бар један! Њено лице неће бити пољубљено никада више.

Исус се сажали на ту матер. Тај плач био је као нека оптужба.

—  Не плачи, — рече јој.

Приступи ковчегу, и дотаче га се. Младић је лежао испружен, увијен у покров, али откривена лица, које је било укочено и жуто као и у свих мртваца. Носиоци застадоше. Сви су заћутали. Па и сама мати, која се тргла, беше се умирила.

—  Момче, теби кажем, устани! Теби говорим. Није време да лежиш и даље тако; ти мирно спаваш, а твоја мати очајава. Устани!

И син послуша, седе у ковчегу и стаде да говори. »И Исус га даде матери његовој«. »Даде га«, јер је већ био његов. Узео га је из руку смрти, да би га вратио ономе ко не може живети без њега. Да би једна мати престала да плаче.

Другог једног дана, када се враћао из Гадаре, паде му пред ноге један отац. Његова јединица била је на умору. Тај човек звао се Јаир и мада је био један од старешина зборничких веровао је у Исуса.

И пошли су заједно. На половини пута срете их један слуга Јаиров. Твоја кћи је умрла, непотребно ти је да трудиш Учитеља.

Али Исус не верује у смрт: Не бој се, рече, само веруј, и она ће бити спасена.

Стигоше кући. Напољу је било свираца и других који су дизали вреву. Унутра беху жене и родбина.

— Идите. Не плачите. Јер девојка није умрла, него спава, уђе у собу, само с три ученика и с родитељима, и узев девојку за руку рече јој:

— Талита куми! Девојко, устани!

И девојка одмах уста и стаде ходати по соби, Јер, додаје Марко, било јој је дванаест година. Али била је тако слаба и бледа после дугог боловања! Исус заповеди да јој се да да једе. Није то био видљиви дух авет. Него живо тело, које се пробудило, мал заморено, за нов дан, после грозничавих снова.

= извор: Ђовани ПАПИНИ: Историја о Христу, Београд, 1929, Народно Дело, стр. 165.167.

Advertisements