Ознаке

83561_600

Извор живота и сваког постања је светлост, која се у космосу креће путем магнетног поља јер су сва небеска тела у савршеној хармонији са Сунцем. Отуда, светом владају символи, као графичке представе архетипова универзалног космичког закона холограма. Символ је веза и путоказ ка божанском, али само у стварности изворног мита, где се нематеријална основа неиспољеног приказује као једина реалностиз које све проистиче и враћа се у њу што је још Тесла свео на електро-магнетно поље.

Холограмска представа света позната је у старој србској вери као хенотеизам, посебна врста једнобоштва у коме један Бог има безброј облика. Једно је изнад сваке супротности, а његов потенцијал садржи идеју бескарајно великог простора у коме је све потопљено. Отуда је, први символ хенотеизма у старом србском једнобоштву тачка у кругу или „сурбита“, ариј. сáрва-тā, целина, потпуност, тоталитет, укупност, за коју Плотин каже: „тачка је отац кругу“. Сурбита је духовни појам који Александар Ђ. Манојловић дефинише као запремину поља дејства, а сурбиталну тачку као производ пресека (дејства) супротних сила математички представљених координантним почетком.

Тачка у кругу или символ „сурбите“ постоји у асирском и келтском предању. Иако ово нису етничка имена већ титуларно и сталешко, оба назива су изворно старосрбска. Прво је по Ашуру претку Сардана, које Џoн Кембел назива Зербетитима и каже, да је Ашур наметнуо ово србско божанско име по коме је настао назив за Асирију. Константин Николајевић такође каже, да у древним Асирцима, Мисирцима и Индима треба тражити име и род србски, као што су Д. Михаелис и Ј. Форстер тражили Србе у Халдејцима (С. Лукин-Лазић). Наравно, ово се односи само на владајући слој, јер Прво асирско царство је била огромна држава различитих народа. Што се тиче Келта које налазимо по свој Европи и Азији, Маркал за њих каже да су мистичног имена, а Херодот износи како имају обичаје сличне Пелазгима. Да и ово име припада античким Србима, сведочи песник Одисеје када помиње вођу Келта који су дошли у помоћ Тројанцима.

Символ сурбите или тачке у кругу стоји у вези “духовне истине” за коју у аријском или архаично србском језику постоји израз сатјá, истина (духовна), свет (= ашватт’a), космос, васељена, док је сáт, материјална истина. У буквалном преводу на србски језик сатјá  је “саће”, док је срб. „сат“, плоча воска с рамом (ст.срп. „сьть“, рус. „сот“).  У каквој вези стоји саће с духовном и материјалном истином? Одговор даје једна србска космогонијска загонетка из митологије постања: Шта од неба ка земљи расте? Саће. Очигледно је, да се овде ради о једном облику „дрвета од светлости“, али се поставља питање зашто је баш саће (и мед) поређење за светлост, или пчела атрибут Сунца? Одговор је сасвим једноставан: зато што преламање сунчеве светлости даје шестоугао или сунчев печат, како се у србским митолошким приповеткама назива ова природна појава и макрокосмички символ.

„Сунчев печат“ је мистично обележје, урочник и духовни појам. Симболишу га два спојена равнокрака троугла, која су директно повезана с тројним кретањем светлости. Троугао с врхом нагоре симболише поларизовану светлост на узлазној путањи Земље, док троугао с врхом надоле представља сферичну светлост на силазној путањи Земље. Сматра се, да је овај символ јеврејски, а познат је као „Соломонов печат“ или „Давидова звезда“, али он постоји 1000 година пре Јевреја на накиту Неброда, алијас Нимрода (Ирачки музеј, Багдад), цара хамовских Меда који су из Подунавља Европе отишли у Вавилон. Осим тога, Соломон и Давид свакако не могу бити старији од преламања светлости! Иако Кабала зна за „сунчев печат“ он има само украсну функцију све до 17. века, када су пољски Јевреји почели да га стављају на надгробне споменике. Тек у 19. веку, овај симбол улази у општу употребу код Јевреја укључујући и ционисте (В. Тилох).

Овца је животиња невидовне нарави, а један од бројних символа Сунца је обредно јагње (божије) у представи чистилачке моћи младог и непорочног зимског Огња. Јагње (овца) је симбол невидовног Сунца, које се рађа  о јужном оврагу (повратници). Тиме Сунце започиње свој успон ка северу неба, разгонећи силе зиме и чистећи шар земаљски од греха. Сазвежђе Овна је било бог Рата  код древних Срба, као обележје стваралачке моћи „Златоруног Овна“ у улози креатора света о пролећној равнодневици. Символ је Амона бога плодности, а налази се у најстаријим текстовима пирамида и веома често на заставама јер се злодуси плаше Овна (= аџа, Сунце, божански придевак > срб. хаџи, јел. Hagios). Мач је такође символ за светлост Сунца, па је духовни мач с две оштрице као и обредна секира. Он је код древних Срба био символ бога Рата, приношен у паљеницу или представљан забоден у „божанску планину“, с истом симболиком као Артуров мач у камену који је у србском миту поређење за небо.

Звезда од Вергине која се налази на застави Бивше југословенске републике Македоније (БЈРМ), исто је што и Звезда од Витлејема или Бетлехема (четрнаестозрачна), као један од облика вишезрачних представа Сунца. Такве су и седмозрачна престава Сарда и Босне на грбу Немањића код Орбинија, осмозрачна код Нина Беловог и на грбу старе Илирије или шеснаестозрачна на грбу Балшића из Провансе. Поредећи Звезду од Бетлехема  са символом Балшића,  М. Николић каже у књизи „Карло Велики није постојао“, како је први символ само легенда  о рођењу Христовом а други је наша историја, јер цар Балша је први однео Марији поклоне (М. Николић).

Мисирско, феничко и јеврејско предање приказују хиперборејску легенду о Гралу < ариј. грáха, Велика Змија (придевак Сунца на узлазној путањи Земље), као посуду с водом украшену црвеним крстом у кругу. Човек је такође посуда у коју Господ улива воду живота, а овај мотив се јавља код полувераца у претстави „жене с чашом“ (Fides). Иконографски символ крста на посуди (небеских вода) стоји у вези најчешћег символа античких Срба, а то је Часни крст, нематеријални геомагнетни равнокраки крст, као астрономски символ магнетног фокусатора северне полулопте Земље, познат народном предању (Вук, 2,17):

Онда Часни крсти васкрсоше,

Васкрсоше горе на небеса,

Те сијају на ономе свету.

Како су линије магнетног поља Земље у овом нематеријалном небеском крсту у облику оцила, зову га и крст с оцилима. Преисторијска збирка Народног музеја у Београду чува календар из  Најеве циглане (Панчево) о коме је писала Љерка Опра. Урађен је на печеној глини с орлом у средини, а стар 3700-3500 година. На полеђини има стилизована четири оцила у облику хлограма, с осмоугаоним венцем на ординати Велике Змије.

Преко Часног крста, у атмосферу Земље улази електро-магнетна сила са Сунца где се одвија фузија водоника у хелијум с последицом фисије на атомском нивоу, која кружећи око Земље утиче на сва догађања на нашој планети. Ову електромагнетну силу која је позната у хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“, народно предање познаје као митолошку рајску реку, Веде као митски поток Раса, а песник Илијаде и античко предање као Океан (небеских вода). „Сунчев ветар“ увек удара три пута у Часни крст, па је отуда настало правило: Три пута Бог помаже (М. Стеванчевић)! Астрономски символ “Часнога крстa” постоји у континуитету, како преисторије Хелма тако у световној и профаној уметности антике равноправно присутан на одећи, оруђу и оружју богова, хероја, владара и обичних смртника (Николић), само, што се на већини светских публикација мотив Часног крста прикрива или уклања.

Придевак „часни“ долази од старосрбског „част“, део, страна, па геомагнетни крст северне полулопте Земље носи придевак „часни“, јер припада десној страни Кола небеског. Лева страна крста нема каже се у народу, а Часни крст у „надиру“ отвара крсну или десну страну Кола небеског, најављујући зору и нови дан. Прикривено име за Часни крст у мисирској митологији су „уста Велике змије“ (надир) одакле се свако јутро рађа Сунце. Зато је десна страна божанска и активан принцип, а лева врагова и пасиван принцип. Један од облика Часног крста је свастика, неолитски символ Подунавља Хелма. У Ведама оличење жене Огња, космогонијски повезане с Великим Медведом који даје одговор на питање супротних репера свастике. Десни и леви репер свастике симболишу армиле супротних (о)кретања: привидне путање Сунца у смеру казаљке на сату и ретроградно окретање замишљене земљине осе око небеског пола.

Уметничка представа Часнога крста постоји у србском грбу, на грудима двоглавог орла као астрономски символ савршене хармоније магнетног поља Сунца и Земље. Орао је у србској митологији птица Сунца и сведок стварања света, што даје директан одговор на питање његове двоглавости, која свакако стоји у вези представа двоглавих птица из Винче. Орао је у србском миту поређење за дан: Триста орлова једно јаје снешеГодина. Колико је дана у циклусу године исто је толико и ноћи, па је двоглави орао србског грба митолошко поређење за смену дана и ноћи у ротацији Земље. Отуда, у народном предању почетак циклуса године представља рок за борбу добра и зла, који се у сумерском предању приказује као борба хаоса и уређеног космоса. Овај символ постоји на  тврђави града Малаге и других шпанских градова или у латинском патријархату у Јерусалиму, а приписује  се Хетима, ромејима („византијцима“), хабсбурговцима… али никада Србима иако га они и данас имају у свом грбу!

Видљиви и невидљиви планови егзистенције имају своје универзалне законе, који по србском митолошком уверењу обухватају сва три света: богова на небу, људи на земљи и мртвих душа испод земље. Ова претстава постоји још на Трипољској грнчарији, код Маја као и Халдејаца који су свет делили на „три стазе“. У сваком од три света србског предања има по 11 богова, што укупно чини 33 бога или степена.  Символ митолошка три света србског предања је тијара, круна с три врха коју данас носи папа. Тијара је символ више богова међу којима је и богиња мајка Кева или Кевала. Доњи свет или Нав (< ст. срб. нав, мртва душа) започиње на западу смирујућег Сунца, вечерњих врата дана и ноћи или директне и индиректне светлости, чија вечита и непрекидна смена чине ток Стварања, у коме јутарња и вечерња врата деле Јав (< ариј. ја`вá, брзина, РВ И, 112) од Нава, који заједно чине Прав вечити (Влес књига) или коло небеско (Сварогов точак), семантички једнако речи “Бог”.

Једна од представа бога Нава је и лобања с костима, символ посвећеника у напуштању профаног света. У старој српској вери „носилац лобање“ је посвећеник који се одриче профаног света, у јеврејском предању је дух који влада сазвежђем Бика, а у тантризму женски аспект „Жуте богиње“. Мање је познато, да је патријарх Павле који се бавио вајањем направио крст с овим симболом, познат као „Вујански крст“ о коме је писао Милан Стеванчевић. Један микротопоним и некадашње светилиште код Крушевца носи име Багдала, семантички од архаично-србског б`агāла, глава, лобања, по којој је име б`āгалин, „украшен лобањама“, што је једно од девет придевака бога Нава.

У асирском предању божански елеменат или принцип живота је геније (< › џан, родити), оличење душе ствари. Он је везан за декане аналогно сарбинском и расенском староиталском предању, где се женски геније звао iuno, од арх. срб. јони, вулва, који је касније постао колективно божанство Јунона, богиња заштитница порођаја. Геније сваког мушкарца био је везан за час рођења и наталну карту, лат. natalis, од арх. срб. нат`а, господар, што је леп каламбур за НАТО северноатлански војни савез. Поготово, што су генији код асираца били небеска војска заједно са злодусима. Зато су добри крилати генији (апкале) с главом птице закопавани при улазним вратима ради заштите.

Кроз сва три постојећа света србског предања пролази соха небеска или „ступ света“ (ариј. скамб`а), који пролази кроз пупак неба у сазвежђу Змаја, где је улаз у рај чији је чувар Велики Медвед. „Соха небеска“ је електромагнетна сила која повезује магнетно поље Сунца, не само са Земљом већ свим осталим небеским телима сунчевог система. Ова електромагнетна сила са Сунца позната је у хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“. У србском миту позната је као „рајска река“ (материја у јонизованом стању или плазма), која тече рајским ливадама које се налазе између Сунца и пупка неба. Сматра се, да кроз свако обредно место на Земљи пролази „соха небеска“, па у њих убрајамо и божанске, надгробне или победничке стеле Хелма, Асирије, Мисира или Расеније.

Небеска рајска река дели овај и “онај” свет,  Јав и Нав, у интерпланетарном простору, сазвежђа Рак. На њој постоји мост, танак као влас косе или оштрица мача (духовног), на чијем крају, с леве стране, налази се двор црнога господара Нава. Ова прича говори да се пут на онај свет и мост на њему, налазе на небу, о чему сведочи дуга шарена, дневни пут и Кумова слама, ноћни пут мртвих душа на небо. Срби верују да цвет љиљана расте из рајске реке у сва три света, па је љиљан, ариј. лелихана, „палацајући“, бог Нава, његов божански атрибут и симбол сва три митолошка света. Овај бели цвет с шест латица и тучком златно-жуте боје, символ је Огња и веома је чест на мраморима (србским надгробним споменицима), али, исто тако као профана уметничка представа. Символ је богиње мајке Сербоне, познат у Сирији, Међуречју и Мисиру, а овај библијски цвет је такође симбол Богородице и арханђела Гаврила у хришћанству или заштитни знак више градова.

Три митолошка света се иконографски представљају као ашватт’áдрво од светлости , символ свеукупног јединства, с кореном на небу, а гранама и лишћем на земљи (ко то види тај је видовит БГ 15, 2). Код Хета, троделно дрво је представљено горе с орлом, у средини с пчелом и доле са змијом. „Дрво од светлости“ је песничка слика за светлост Сунца, а дева-тару, „божанско (посвећено) дрво“ је једно од пет рајских дрвета,  по коме је настала реч „дефтер“ аналогно Запису, светом и табуисаном дрвету из рода храста на којем се (урезивањем) пишу крстови. Важно је овде напоменути јединствену корелацију речи „свет“, „светост“ и „светлост“ која постоји само у србском језику.

Све што су богови створили вечито је (“вертикално” време), али се на земљи мора обнављати сваке године (“хоризонтално” време). Година је точак Времена и мера тока хоризонталног времена у србској космогонији постања: Велики дуб на коме има 12 грана, на свакој грани четири гнезда, у сваком гнезду седам тића? Година, месеци и недеље. Циклус године као непрекидно понављајући процес смене дана и ноћи чини ток Стварања, а његов календарски почетак везан је за ток Остварења и чудесну обнову природе. Символ циклуса године у календарском знању Срба је галактички лук, неолитски симбол за време из Подунавља  Хелма, који је у 13. веку св. Сава озваничио Протоколом Законоправила. Он пресликава кретање наше галаксије око осе Млечног пута (Сиријус-пупак неба) и симболише привидни годишњи пут Сунца, пресечен с две паралелне тачке пресека које представљају доток енергије из космоса, а поклапају се с Ђурђевданом и Митровданом, јер, Лето и зима годину изњиха. То значи, да је овај неолитски календарски символ научно утемељен.

Прича се, да је лабарум Константиново сновиђење и касније римска ратна застава, али овај символ је старији и постоји црквеној уметности Палестине. То је прехришћански символ, познат под именом „Хорусова палица“ или као атрибут халдејског бога неба. Нису спорне представе крста и сохе небеске на графици лабарума, али шта значи курилично слово „Р“? Логичан одговор је Сунце божије. Потврду даје и хетска титула „лабарна“ за бога Сунца, од ариј. рави, Сунце, господар, одакле је и мисирски  Ра, бог Сунце. Да је у питању сунце, сведоче и представе јагњета уз лабарум на надгробним споменицима. Митолошко тумачење символа лабарума је тројна представа савршене хармоније Сунца, преко Часнога крста  (магнетног фокусатора) и сохе небеске којом иде линија магнетног поља Сунца.

Мегалитски лавиринт или „кућа Сунца“ из Винче је квадратног облика и припада светој геометрији, а његов обим страница је 28 (7х4) јер синоптички циклус на Сунцу траје седам дана. Укупан збир од 28 је број конака „месечевог“ дана у биолошком ритму Земље. Мистерија је веза с божанским, у које спада и мотив Европе и бика на аверсу критског новца, где бик символише сазвежђе Бика весника Младог лета на небу пролећне равнодневице. Тиме је годишњи сунчев циклус одређен „сунчевим“ даном, који се мистеријски везује за ток Остварења, јер, Бик је отац Змији (Зими): Бик има двоструку снагу оштрих рогова (РВ 4,5).

Вечита аријска или србска митолошка тема је борба светлости и таме, али се она догађа на небу, јер се знање србског народног предања заснива на основним небеским кретањима. То Србе, који су творци културне матрице наше послепотопске цивилизације чини народом ван времена и простора. Њихова  знања преузимају или присвајају други народи већ миленијумима, али, то није проблем по себи јер духовна знања имају општечовечански карактер. Недопустиво је спуштање неба на Земљу противно основним законима Природе, јер незнање је принцип хаоса а знање уређене васељене.           Слободан М. Филиповић

Грађа

Џон Кембел, Хети, Лондон,1891.

Сима Л. Лазић, Срби у давнини, Загреб, 1894.

Алексанадар Ђ. Манојловић, Тајна првог символа, http://www.vesnik.net/србистика

Витолд Тилох, Религиозни обреди, обичаји и симболи, Варшава, 1978.

Преузети митолошки символи древних Срба.

Advertisements