Ознаке

ZASTAVA sa likom Ismail-bega i Ise Boljetinca u Beogradu na utakmici nepotrebna je provokacija i iskazivanje zakasnelog albanskog nacionalizma i šovinizma, nagrađenog i sponzorisanog od Amerike, Nemačke i drugih zapadnih zemalja. Čari tog zakasnelog nacionalizma kojima se odaju Albanci, posebno mlađi, i veći deo političke elite u balkanskim zemljama gde žive Albanci, kao i pozivi na stvaranje velike Albanije mogu prouzrokovati velike nevolje za sve narode a posebno za Albance.

Ismail Ćemal-beg (1844-1919) smatra se osnivačem albanske države, ocem nacije, koji je 28. novembra 1912. pred nekoliko desetina muslimanskih i hrišćanskih samoproklamovanih predstavnika sa balkona jedne zgrade u Valoni proglasio nezavisnost Albanije od Osmanske imperije razvivši zastavu sa crnim dvoglavim orlom.

Taj dan se uzima kao dan nezavisnosti Albanije ili dan Zastave Albanije, prema kojoj Albanci imaju poseban kult i koju permanentno Albanci u Preševu i dan-danas razvijaju 28. novembra. Mnogi smatraju da je ova zastava Albanije i simbol tzv. velike Albanije.

Posle završetka srednje škole u Janjini, Ćemal je u Istanbulu dobio mesto u državnoj administraciji Osmanske imperije u kojoj je napredovao i bio guverner nekoliko gradova na Balkanu i na Bliskom istoku. Navodno je pao u nemilost sultanu, te se 1900. ukrcao na jahtu britanskog ambasadora i zatražio azil. Tokom narednih osam godina je živeo u egzilu boreći se za poboljšanje položaja Albanaca u okviru, a ne izvan, Osmanskog carstva. Posle Mladoturske revolucije 1908. postao je poslanik u obnovljenoj Skupštini Osmanskog carstva. U Osmanskoj skupštini predvodio je albanske zastupnike koji su 1911. pokrenuli pitanje prava Albanaca, tražeći političku i kulturnu autonomiju.

Pred početak Prvog balkanskog rata bio je jedan od organizatora ustanka Albanaca protiv Osmanskog carstva za autonomiju. Kada su u oktobru 1912. savezničke balkanske armije porazile turske trupe i proterale ih sa Balkana, Albanci su zahtev za autonomiju preformulisali u zahtev za nezavisnost. Proglasio je nezavisnost 28. novembra 1912, istakavši da je uBeču u Austrougarskoj postigao dogovor o usvajanju deklaracije o nezavisnosti. Tom prilikom formirana je privremena vlada na čelu sa Ismailom Ćemalijem.

Austrougarska i Italija su bile glavni sponzori nezvisnosti Albanije, zazirući od izbijanja Srbije na more. Londonski sporazum kojim je okončan Prvi balkanski rat, prepustio je odluku o sudbini Albanije velikim silama. Na konferenciji velikih sila u Londonu 20.12.1912. doneta je odluka u prilog nezavisne Albanije.

Iako se vlast privremene vlade, na čijem se čelu nalazio Ismail, nije protezala dalje od mesta proglašenja, on je pretendovao da bude predsednik vlade novoproklamovane države Albanije pod međunarodnim protektoratom. Tome su se suprotstavljali ostali plemenski glavari. U komplikovanim unutrašnjim i međunarodnim odnosima i okolnostima, u kojima je dobrano bila umešana i srpska vlada, a posebno predsednik vlade Nikola Pašić, koji je imao među albanskim glavarima svoje favorite koje je politički i novčano pomagao, dolazilo je do ustanaka i nemira u Albaniji.

Ismail Ćemal je posle Drugog balkanskog rata tajno podržao upad Albanaca preko granica koje je držala srpska vojska. Da bi sprečila kontraofanzifu srpske vojske i osigurala granice Albanije, Austrougarska je Srbiji objavila ultimatum 18. oktobra 1913, da u roku od sedam dana povuče trupe sa granica koje su dodeljene na konferenciji u Londonu Albaniji. Posle osam meseci drugi ultimatum Austrougarske Srbiji gurnuo je Evropu u Svetski rat. Ismail-beg je posle jedne otkrivene zavere, pobegao u Nicu. Prilikom jednog putovanja po Italiji, umro je 24. januara 1919.

Isa Boljetini (1864-1916) je albanski bogati seljak iz okoline Kosovske Mitrovice. Iako neobrazovan, stekao je glas kod Albanaca hrabrog i pravednog borca i protiv Turaka, kasnije protiv Srba, koji je sa svojim jedinicama kontrolisao veći deo prostora današnjeg Kosova, ratujući čas protiv Turaka čas za Turke. Terorisao je i pljačkao sa svojom naoružanom družinom srpsko stanovništvo na prostoru Kosova. Godine 1902, imenovan je za šefa lične „albanske garde“ sultana Abdul Hamida u Istanbulu, gde je naredne četiri godine proveo i stekao zvanje „beg“. Iako je bio lojalan sultanu, 1908, podržao je mladotursku revoluciju. Borio se protiv turskih trupa koje su poslate na Kosovo, narednih godina. Tokom Prvog balkanskog rata 1912, vodio je oružane gerilce, prema srpskim izvorima kačake tj. razbojnike, na Kosovu, a kasnije u Albaniji. Pružio je podršku privremenoj vladi Ismaila Ćemala i sa njim putovao po evropskim prestonicama tražeći podršku za nezavisnu Albaniju.

U Velikom ratu borio se protiv srpskih i crnogorskih trupa. Tokom 1916. je interniran u Podgoricu, gde je ubijen u nekoj pucnjavi.

Dr Momčilo Pavlović: Promoteri „velike Albanije“ | Politika | Novosti.rs.

Advertisements