БОБОК (крај) / Ф. М. Достојевски

Ознаке

*

—    Василиј Васиљевич! Еј, ви, ваше превасходство!, — од- једном се чу један нов глас, јак и страстан, негде поред саме Авдотје Игњатјевне, господски и дрзак глас с неким уморним помодним нагласком, с неком дрском интонацијом, — већ два сата све вас посрриатрам, ја ту вец три дана лежим, зар ме се не сећате, Василиј Васиљевич? Зар се не се- ћате Клињевича, сретали смо се у Волконских, тамо су вас примали не знам због чега.

—   Шта! Гроф Петар Петрович … је ли могућно .. . тако млади… Тако ми је жао!

—   Жао је и мени, но сад је свеједно, желим да и овде узмем све што се може. Нисам ја гроф, ја сам само барон. Тако, ми смо неки шугави мали барони, постали смо то од лакеја, не знам како ни зашто, нити ме занима. Ја сам само један гад из тог тобожњег високог друштва, и сви су ме држали за »симпатичног мангупа«. Мој отац је некакав ге- нералчић, а мати је била примана у високо друштво. Ја сам прошле године, заједно с Јеврејином Зифелом, фалсификовао петнаестак хиљада лажних новчаница, потом сам њега при- јавио, а новац је однела у Бордо Јулија Шарпентје де Лусињан. И помислите само, био сам већ заручен са Шчеваљев- ском која би за три месеца била шеснаестогодишњакиња — била је још у пансиону, нудили су и мираз од деведесет хиљада. Авдотја Игњатјевна, зар се не сећате како сте ме кварили пре петнаест година, кад сам био паж, кад ми је било четр- наест година?

—   Ах, то си ти, несрећо, добро је што те је Бог послао, овде је тако …

—   Ви сте неоправдано осумњичили вашег суседа — трговца због ужасног задаха… Ја сам ћутао и смешкао се. То ја смрдим, мене су сахранили у запечаћеном сандуку.

—   Одвратни сте. Но, ја се ипак радујем, не можете да верујете, Клињевичу, како је овде мало живота и духовитости.

—   Да, да, ја намеравам да овде почнем нешто духовито, оригинално. Ваше превасходство, нећу рећи Первоједов, драги господине Тарасевичу, тајни саветниче! Одазовите се! Ја сам онај Клињевич који вас је у време поста водио госпођици Фири, зар не чујете?

—   Чујем вас, Клињевичу, драго ми је, верујте .. .

—        Ништа вам не верујем, и ништа ме се не тиче. Драси старче, ја једноставно желим да вас пољубим, но, ето, хвала Богу, не могу. Знате ли ви, господо, шта је овај старац учинио? Он је умро пре три или четири дана, и оставио је мањак државног новца четири стотине хиљаде. То је био фонд за сирочађ и удовице, он је њиме управљао, а последњих осам година није било инспекције. Замислите како су тамо пренеражени, како само помињу! Весела мисао, зар не? Целе прошле године чудио сам се откуд том педесетседмогодишњем дедици толико снаге за разврат, њему који болује од подагре … но, ево, решио сам загонетку. Удовице И сирочад – то га је морало распалити…! А ја сам то знао, једини ја, мени је Шарпентје то казала, И чим сам сазнао, навалио сам на њега око Ускрса, онако пријатељски: »Дај деведесетипет хиљада, иначе, сутра стиже ревизија«. Замислите, нашло се у њега тек тринаест хиљада; изгледа, ипак, умро је на време. Grand pere, grand pere, зар ме не чујете?

—   Cher Клињевич, слажем се с вама, нема потребе да улазите у такве појединости. Има у животу тако много патње и невоља, а мало освете … пожелео сам најзад да се сми- рим и, колико видим, надам се да ћу и овде узети што се може, све …

—   Дајем реч, већ је нањушио Катиш Берестову!

—   Коју? Какву Катиш?, — сладострасно одјекну дедин глас.

—   Ах, коју? Па ево је овде, лево од мене на пет корачаја, десетак од вас. Она је ту већ ево пети дан, кад бисте само знали, grand. pere, каква је то гадура . . . из добре куће, васпитана … но, ето, чудовиште, крајњи степен монструозности! Горе је никоме нисам одао, а ја сам знао .. . Катиш, јави се!

—   Хи-хи-хи!, — одјекну дрхтави девојачки гласић с нечим што подсећа на убод иглице. — Хи-хи-хи!

—   Је ли плавуша?, — неким испрекиданим звуцима поче да муца гранд пере.

—   Хи-хи-хи!

—   Одавно … одавно ме привлачи помисао на плавушу, — поче старац да муца, да се гуши.. ., — на неку петнаестогодишњакињу .. . баш у таквим околностима . ..

—   Ах, чудовиште једно!, — повика Авдотја Игњатјевна.

—   Доста!, — прекиде их Клињевич, — видим, све је одлично. Овде ћемо сигурно боље средити живот. Важно је да весело проведемо време које нам преостаје — али какво време? Еј, ви, чиновниче Лебезјатникове, чуо сам, тако вас зову!

—   Лебезјатников, чиновник нижега ранга, саветник Семјон Семјонович вам је на услузи, много, много му је мило.

—   Брига мене што вам је драго; само, чини ми се, овде све знате. Кажите ми прво, ја се још од јуче томе чудим, како то ми сви овде говоримо? Ми смо умрли, а опет гово- римо, крећемо се, а заправо нити говоримо нити се можемо кретати! Каква су ово привиђења?

—   То би вам могао, мој бароне, ако само желите, боље од мене објаснити Платон Николајевич.

—   Какав сад Платон Николајевич? Не гњавите, пређите на ствар.

—        Платон Николајевич наш овдашњи, домаћи наш философ, природњак и магистар. Објавио је већ неколико философских списа, али ево овде већ три месеца тоне у сан и немогућно је тргнути га из тог сна. У току седмице промрмља по не- колико речи без везе и неког смисла.

—   На ствар, на ствар!

—   Он све ово објашњава тако што каже да су горе, док смо живели, тамошњу смрт погрешно сматрали за смрт. Овде тело опет као да оживи, остаци се концентришу, и то само у свести. Тако се — не умем ја да се изразим — на неки начин живот наставља по инерцији. Он мисли да је све концен- трисано негде у свести, и траје још два или три месеца … некад чак и пола године … Има овде, на пример, један који се већ сасвим распао, али једном у пет или шест седмица промрмља покоју реч, наравно бесмислену, о некаквом бобу: »Бобок, бобок« …, и у њему, значи, још тиња живот као неугасла искрица .. .

—   То је доста глупо. Но, реците ми како то да ја немам чула мириса, а осећам смрад?

—   То је … хе, хе … — И ту је наш философ запливао у измаглицу. Он је баш тврдио, у вези с чулом мириса, да се овде осећа, тако некако, морални задах… хе, хе! То је, тобож, некакав смрад душе, како би за та три месеца могли да схвате … то је, тако рећи, неко последње милосрђе … Само, мени се чини, бароне, да је све то некакво мистично трабу- њање, нешто схватљиво у положају у којем је он …

—   Доста, верујем да је и све остало глупост. Што је најважније, то је два или три месеца још живота, и после . . . бобок! Зато предлажем да та два или три месеца сви проведу што је могућно веселије и да се припреме за другу платформу. Господо, предлажем да се ничега више не стидимо!

—   Ах, хајте, хајте само, да се ничега не стидимо!, — одјекнуше многи гласови, и, чудо једно, чули су се сада и нови гласови оних који су се у међувремену поново пробудили. Своју сагласност је посебно одлучно изразио инжињер, у басу, који се био сасвим пробудио. Девојка Катиш се сесело кикотала.

— Ах, како бих желела да се ничега не стидим!, рече Авдотја Игњатјевна.

— Јесте ли чули, кад и Авдотја Игњатјевн хоће да се ничега не стиди…

—   Ах, не, не, Клињевичу, стидела сам се ја, ја сам се горе стидела, а овде, тако, страшно ми се хоће да се ничега не стидим!

— Разумем, Клињевичу, — рече у у басу инжењер, — ви предлажете да уредимо наш овдашњи живот, да тако кажем, на новим основама, да га већ једном организујемо према разумним принципима.

—        Брига мене за то! Што се тога тиче, сачекајмо Кудејарова, њега су јуче донели. Кад се буде пробудио, он ће вам све објаснити. То је личност, права величина! Сутра ће, чини ми се, довући још једног природњака, вероватно једног официра и, ако се не варам, за неколико дана и једног нови- нара, и то, како изгледа, заједно с уредником. Уосталом, до- врага, али ето: сабраће се наш круг људи, и све ће се моћи уредити. Засад хоћу да не лажемо. Само то, јер то је главно. 2ивети на свету и не лагати, то је немогућно — живот и лаж су ј синоними. Али овде, као заинат њима, нећемо да лажемо. Та доврага, ваљда и гроб нешто значи! Сви ћемо наглас причати своје животе, и ничега се нећемо стидети. Прво ћу ја говорити о себи. Знате, ја сам сладострасник. Горе је све некако било везано трулим везама. Доле с тим узама, хајде да проживимо ова три месеца у најбесрамнијој истини! Разголитимо се, об- нажимо се!

—        Разголитимо се, разголитимо се!, — повикаше сви углас.

—        Ја страшно хоћу да будем гола!, — вришти Авдотја Игњатјевна.

—        Ах, ах … биће овде весело, нећу ја да идем код Ека!

—        А ја бих поживео, ја бих, знате, поживео!

—        Хи-хи-хи, — смејуљила се Катиш.

—        Најважније је да нам нико то не може забранити, као да се Первоједов љути, али овде је његова рука кратка! Grand pere, је ли тако?

—        Слажем се потпуно, само нека нам Катиш прва исприча свој живот, са задовољством, само под тим условима …

—        Протестујем! Одлучно протестујем!, — одлучно рече генерал Первоједов.

—        Ваше превасходство!, — муцао је и уверавао га је хуља Лебезјатников журно, узбуђено, тиихим гласом, — ваше превасходство, биће нам то корисније ако се сви сложе. Ту је, знате, и ова девојчица, и, ето . . . те разне стварчице . . . најзад…

—        Слажем се што ће девојка, али…

—        Корисније је, ваше превасходство, много нам је корисније! Да пробамо, да покушамо, примера ради…

—        Ни у гробу не дају мира!

—        Пре свега, генерале, ви у гробу играте преферанс, а друго, маримо ми што ви протестујете, — одбруси Клињевич.

—        Ипак вас молим, уважени господине, да се не заборављате.

—        Шта? Ништа ми не можете, могу одавде да вас изазивам као Јулијино псетанце. Но, господо, питам вас, какав вам је он ту генерал? Горе јесте био генерал, а овде .. . овде је … нула!

—   Каква нула … ја сам и овде …

—   Овде трулите и иструлићете у гробу, остаће иза вас само шест бакарних дугмади.

—   Браво, Клињевичу, ха, ха, ха!, — повикаше многи гласови.

—   Служио сам свога господара … имам сабљу …

—   Вашом сабљом можете да кољете мишеве, а поред осталог, ви је нисте никад потегли из корица.

—   Није важно, био сам део мноштва.

—   Ах, каквих све делова нема!

—   Браво, Клињевичу, браво, ха, ха!

—   Не схватам шта је то сабља, — рече инжењер.

—   Од Пруса ћемо се разбежати као мишеви, они ће нас потући, — повика неки удаљени, мени не много познат, глас дословно грцајући од усхићења.

—   Сабља је, господине, оличење части!, — каза генерал, али ја сам га једини чуо. Поче протестовање, дуготрајно, по- мамна вика и урлици, чула се страшна и хистерична вриска Ав- дотје Игњатјевне.

—   Брже, брже! Ах, па како ћемо почети да се ничега нц стидимо?

—   Охо, хо, хо! Уистину душа пати!, — чу се глас човека из народа, и…

И ја сам тада одједном кихнуо. Нисам имао намере, било је изненада, али утисак је био запрепашћујући: све је нестало као сан, занемело је баш као на гробљу. Настаде права гробна тишина. Ја не мислим да су се мене застидели — одлучили су да се ничега не стиде! Сачекао сам неких пет минута — ни трага ни гласа! Не мислим, исто тако, да су се уплашили пријаве полицији, јер шта овде полиција може? И нехотице помишљам да они имају неку скривену, нама смртницима непознату, тајну, коју брижљиво скривају од сваког смртника.

»Е, мили моји«, помислих у себи, »још неки пут ћу вас посетити«, и с том помишљу напустих гробље.

*

Не, не могу да допустим. Не, доиста, не! Бобок мене не буни (показало се да је он — бобок!).

Разврат на оваквом месту, разврат последњих нада, надуваних лешева који труле и — не штеде ни последње тре- нутке свести! Њима су ти тренуци дати, поклоњени, и. . . И, што могу да допустим!

Посетичу и друге категорије, послушаћу свуда. То је важно, свуда ваља послушати, не само на једном месту, да би се стекла целовита представа. Можда ћу срести нешто утешно.

А овима ћу обавезно поново доћи. Обећали су да ће причати своје животе, разне згоде. Фуј! Али, доћи ћу, обавезно ћу доћи: савест ми то налаже!

Понудићу редакцији Грађанина. Онамо су такође били изложили портрет једног уредника. Можда ће ми објавити.